Na desetine hiljada ljudi je pre vremena umrlo zbog gubitka preduzeca, zaposlenja, zbog siromastva.
Zbog toga onaj koji je doneo i koji provodi ovu privatizaciju na ovom prostorima predstavlja namasovnijeg ubicu.
 |
ISTINA O MAFIJAŠKOM REŽIMU |
Nema sumnje ni da je do Dodikovih ušiju doprla i nedavno (na SPS-prijemu u Beogradu) izrečena Nikolićeva “šala”, koji je na upit jednog ovdašnjeg funkcionera kada će posjetiti Banjaluku, odgovorio “Kada smenite Dodika”!
Nema sumnje ni da se Dodik, nakon što je čuo tu “šalu” stresao od jeze. Sigurno mu je palo na um koliko je zla učinio!
Znajuci da ce privatizacija 1996. doneti razvoj i napredak Republike Srpske, zapadne zemlje su nastojale da to po svaku cenu sprece, a taj zadatak je ocito bio poveren engleskoj ambasadi.
Zbog nemogucnosti da se koncept privatizacije promeni putem pružanja stručnih i konsultantskih usluga krenulo se drugim putem, oprobanim metodom koji je na toliko mesta u svetu dao poželjan rezultat, pa zašto ne bi i ovde.
Trazen je i pronaden oslonac na domace snage. Po vec oprobanom metodu snaga je u gorem, u onom koji je politicki slabiji, koji ima manje izgleda za politicku pobedu.
Sto su izgledi za pobedu manji, a ukoliko se ipak dovede na vlast, zahvalnost je potpunija. To stranci dobro znaju.
Odatle i tolika upornost da se koalicija “Sloga” sastavljena od stanaka beznacajne snage (krajnje prolaznosti) dovede na vlast. U okviru koalicije ponovo se puno teziste stavlja na politicki najslabijeg.
I ponovo, po ko zna koji put, potvrda istine da onaj ko je najslabiji zeli gore ne pitajuci za cenu zahvaljivanja.
Predstavnik stranke sa najmanjom politickom snagom (dva poslanika) nekoliko meseci, uporno ponavlja kako ce prvi zakon koji ce ukinuti kada postane predsednik vlade biti Zakon o privatizaciji.
I zaista, po poznatom komunistickom, “ko je nista bice sve”, samo kada dode na vlast.
Od tada pocinju patnje ovoga naroda.
Rusi se i unistava privreda, raste nezaposlenost, siromastvo, dugovi, rasprodaje, iako se golim okom vidi da je privatizacija projekat unistenja vlastite privrede, na tome se uporno istrajava.
Privatizacija se mora provesto do kraja ne pitajuci za cenu. Zahvalnost mora biti potpuna.
Kada je krenuo proces akcionarske privatizaciej 1996-1997 morao je da se nade covek koji ce sve to da srusi, i naden je, pristao da da zarad svoje politcke ambicije uništi provredu a na taj nacain i narod.
Retko je kome poslo za rukom da toliko ovlada globalizmom, da toliko duboko pronikne u duh globalistickog vladanja vlastitim narodom kao prvacima koalicije “Sloga”.
Verovatno je tu tajna, od tada tako briljantne politicke karijere. Niko kao “on” nema petlju da tako “odbrusi” strancima, a oni ni reci, cuje se u narodu.
A stranci verovatno znaju zasto. Nije vazno sta se prica vazno je sta se radi. Mereno patnjama koje je ovaj narod pretrpeo zbog ove privatizacije, ona je zlo koje skoro da stoji uz rame prethodnom ratu.
U delu unistenja privrede pokazala se uspesnijom od rata. Umesto ratnog ubijanja i zlostavljanja, ovde se ostvaruje masovno ubijanje sirenjem i produljivanjem siromastva.
Na desetine hiljada ljudi je pre vremena umrlo zbog gubitka preduzeca, zaposlenja, zbog siromastva.
Zbog toga onaj koji je doneo i koji provodi ovu privatizaciju na ovom prostorima predstavlja namasovnijeg ubicu.
Sustina ove privatizacije je u potpunom privredno sistemskom poremecaju koji nuzno i zavrsava u potpunom unistenju privrede, potpuno i bez ostatka i bez ikakvih izgleda da ce privreda oziveti pre nego sto dode do ponistenja ove privatizacije.
Mi smo proizvodaci vlastite krize. Nametnutim nam slobodnim trzistem i privatizacijom unistili smo vlastitu privredu bez ikave ideje kako da napravimo novu.
Pa sta bi ti politicari radili ako ne bi stalno horski ponavljali strane investicije, uspesno zaduzivanje. Ovakvo se nabolje uništava vastiti narod. Drzava se potpuno povlaci iz privrede i sve se prepusta snagama otvorenog slobodnog trzista.
Ovu su cinjenice ovi su rezultati rada koji se prikrivaju i trenutno dobro ne vide posto se prikrivaju pojacanim zaduzivanjem bezvrednim novcem iz inostranstva koji ce se sa kamatama morati vracati vrednim robama. Sva zaduzenja idu na infrastrukturu, (putevi, zgrade i slicno) 47% a budzetske plate 49%, i privredu 4%, otuda indirektno i za panzije, a time i u PDV ponovo u budzet.
Kreditno zaduzenje je 4,8 milijardi KM a bruto drustvni proizvod 1,7 milijardi sa tendencijom daljeg pada, radinci i dalje masovno ostaju bez posla preduzeca se zatvaraju, privatizovani veliki privredni giganti ne placaju poreze drzavi, (Rafinerija Brod, Birac Zvornik) drzava im reprogramira dugove i daje nove kredite IRB samo da zadrze radnike, ti krediti nikada i nece biti vraceni.
Ovu je istina o nasoj surovoj stvarnosti, ovo je govor nauke, sve dugo je medijska manipulacija, i komentari zavedenog naroda…
(Tekst je preuzet od ekonomsko političkog analitičara, koji je trenutno NEZAPOSLEN!)
